Biblioteka: Svijet
Pismo: Ćirilica
Prevod: Živko Kostić i Desanka Ilić
Godina izdanja: 1957.
Povez: Tvrd
Broj strana: 267
Stanje: Odlično
Cena: 300 dinara
Alen Rob - Grije, agronomski inženjer, sineasta i romansijer, rođen je u
Brestu 18. avgusta 1922. godine u porodici kakva se obično naziva
skromna, mada skromnost nikada nije bila svojstvena roditeljima previše
obeleženim duhom klana, slobodoumnim, nepokornim, anarho-monarhistima,
koji su čak neopozivo osudili vojsku, religiju i parlamentarnu
demokratiju.
Posle klasičnih studija grčko-latinskih humanističkih nauka, usredsredio se na matematiku i biologiju, da bi se upisao na Nacionalni agronomski institut, gde je diplomirao 1945. Zatim je tokom sedam godina, sa zanimanjem, ali bez pravog oduševljenja, obavljao različite poslove u zvaničnim istraživačkim institucijama, između ostalog u oblasti statističkog predviđanja patologije vegetacije. Iznenada, počeo je da konstruiše priču, van pravila, čiji se junak koprca u rastrojenom prostoru i vremenu.Ne zabrinuvši se što je taj prvi roman (naslovljen `Kraljeubistvo`) odbilo nekoliko pariskih izdavača, ubrzo potpuno napušta udoban put karijere koja je obećavala, kako bi se posvetio sporom pisanju knjiga koje, uverava nas Gaston Galimar, ne korespondiraju ni sa jednom vrstom publike. Njegov drugi roman se ipak pojavljuje u izdanju kuće Minui, tajno osnovane pod okupacijom, u kojoj Žerom Lindon namerava da očuva ideal otpora primljenim idejama.
Ali, tek dve godine kasnije, pojavljivanje romana `Oči koje sve vide` prekida oprezno i konsternirano ćutanje kritike na vlasti. Ovoga puta, ona se razbesnela, idući čak toliko daleko da traži da pisac bude poslat u zatvor i ludnicu, dok Bataj, Bart i Blanšo bučno staju na njegovu stranu. Rob-Grije postaje književni savetnik u izdavačkoj kući Minuit, i to će i ostati dvadeset i pet godina.
S Lindonom, okuplja pod plavom zvezdom nekoliko romansijera i romansijerki s kojima se oseća kao brat, i koji svi ljubomorno čuvaju svoju nezavisnost, često stariji od njega, ali ne i naročito ortodoksni, te se tako nameće ideja o književnom pokretu: novi roman. Pošto istovremeno u novinama objavljuje kratke članke o književnosti, koji izazivaju skandal, čak će mu pripisati, nesumnjivo u zabludi, manje-više zlobne nazive vođe škole i pape.
Odmah zatim se o njemu proneo besmislen glas (hoće, kažu, da protera čoveka iz književnosti) koji će, postavljajući ga u prvi plan, odvratiti od njega većinu potencijalnih čitalaca, mada je `Ljubomora` 1957. godine predstavljala veliki komercijalni neuspeh, što ipak neće sprečiti da ta knjiga uskoro bude prevedena na tridesetak jezika. Slavno u celom svetu, ali, u stvari, veoma slabo poznato, njegovo delo će od tada podstaći obiman kritički diskurs, bilo otvoreno neprijateljski, bilo oduševljen, bilo razborito univerzitetski, koji će ga prekriti različitim i suprotstavljenim tumačenjima.
Pre svega, iz tog vremena potiče izvestan broj upornih besmislica, među kojima treba navesti mit o objektivnosti (dok Rob-Grije od samog početka zagovara totalnu subjektivnost) i apsolutnu prevlast pogleda (dok se kod njega vid neprestano dovodi u pitanje uz pomoć sluha). Ali ovakvi nesporazumi nisu plod slučaja, jer je tu reč o nepomirljivom, protivrečnom pismu koje se bori sa samim sobom.
Od sredine ‘60-ih do kraja ‘70-ih godina (od `Sastajališta` pa do `Uspomena iz zlatnog trougla`) ovaj nestabilni svet rasprsnuće se u još više zbunjujuće pokretne konfiguracije, što postaje još ozbiljnije zbog seksualne provokacije koju je veoma teško ulepšati. Ali, paradoksalno, energija teksta, njegova poetska snaga, njegov humor, biće mnogo bolje primećeni i polako će se stvoriti njegova prava publika. Desetak filmova koje je Rob-Grije napravio u tom razdoblju, mada su ih profesionalni poznavaoci filma primili sa zlovoljom, tome su nesumnjivo takođe doprineli.
Osamdesetih godina ta se publika još povećala kroz nova iskustva, s knjigama `Duh` i `Romaneske`, gde pisac meša svoj svet fantazmi koje se transformišu, lavirinata bez izlaza, s elementima koji su otvoreno dati kao autobiografski.
Već dvadesetak godina, radije razvijajući rad na teoriji istančanijim putem govornog jezika i dijaloga, Rob-Grije studentima starijih godina na više američkih univerziteta (pre svega Njujorškom, i Univerzitetu Vašington u Sent-Luisu, u Misuriju) redovno drži predavanje o novom romanu i njegovim književnim prethodnicima.
Umro je 2008. godine u Kanu.
Posle klasičnih studija grčko-latinskih humanističkih nauka, usredsredio se na matematiku i biologiju, da bi se upisao na Nacionalni agronomski institut, gde je diplomirao 1945. Zatim je tokom sedam godina, sa zanimanjem, ali bez pravog oduševljenja, obavljao različite poslove u zvaničnim istraživačkim institucijama, između ostalog u oblasti statističkog predviđanja patologije vegetacije. Iznenada, počeo je da konstruiše priču, van pravila, čiji se junak koprca u rastrojenom prostoru i vremenu.Ne zabrinuvši se što je taj prvi roman (naslovljen `Kraljeubistvo`) odbilo nekoliko pariskih izdavača, ubrzo potpuno napušta udoban put karijere koja je obećavala, kako bi se posvetio sporom pisanju knjiga koje, uverava nas Gaston Galimar, ne korespondiraju ni sa jednom vrstom publike. Njegov drugi roman se ipak pojavljuje u izdanju kuće Minui, tajno osnovane pod okupacijom, u kojoj Žerom Lindon namerava da očuva ideal otpora primljenim idejama.
Ali, tek dve godine kasnije, pojavljivanje romana `Oči koje sve vide` prekida oprezno i konsternirano ćutanje kritike na vlasti. Ovoga puta, ona se razbesnela, idući čak toliko daleko da traži da pisac bude poslat u zatvor i ludnicu, dok Bataj, Bart i Blanšo bučno staju na njegovu stranu. Rob-Grije postaje književni savetnik u izdavačkoj kući Minuit, i to će i ostati dvadeset i pet godina.
S Lindonom, okuplja pod plavom zvezdom nekoliko romansijera i romansijerki s kojima se oseća kao brat, i koji svi ljubomorno čuvaju svoju nezavisnost, često stariji od njega, ali ne i naročito ortodoksni, te se tako nameće ideja o književnom pokretu: novi roman. Pošto istovremeno u novinama objavljuje kratke članke o književnosti, koji izazivaju skandal, čak će mu pripisati, nesumnjivo u zabludi, manje-više zlobne nazive vođe škole i pape.
Odmah zatim se o njemu proneo besmislen glas (hoće, kažu, da protera čoveka iz književnosti) koji će, postavljajući ga u prvi plan, odvratiti od njega većinu potencijalnih čitalaca, mada je `Ljubomora` 1957. godine predstavljala veliki komercijalni neuspeh, što ipak neće sprečiti da ta knjiga uskoro bude prevedena na tridesetak jezika. Slavno u celom svetu, ali, u stvari, veoma slabo poznato, njegovo delo će od tada podstaći obiman kritički diskurs, bilo otvoreno neprijateljski, bilo oduševljen, bilo razborito univerzitetski, koji će ga prekriti različitim i suprotstavljenim tumačenjima.
Pre svega, iz tog vremena potiče izvestan broj upornih besmislica, među kojima treba navesti mit o objektivnosti (dok Rob-Grije od samog početka zagovara totalnu subjektivnost) i apsolutnu prevlast pogleda (dok se kod njega vid neprestano dovodi u pitanje uz pomoć sluha). Ali ovakvi nesporazumi nisu plod slučaja, jer je tu reč o nepomirljivom, protivrečnom pismu koje se bori sa samim sobom.
Od sredine ‘60-ih do kraja ‘70-ih godina (od `Sastajališta` pa do `Uspomena iz zlatnog trougla`) ovaj nestabilni svet rasprsnuće se u još više zbunjujuće pokretne konfiguracije, što postaje još ozbiljnije zbog seksualne provokacije koju je veoma teško ulepšati. Ali, paradoksalno, energija teksta, njegova poetska snaga, njegov humor, biće mnogo bolje primećeni i polako će se stvoriti njegova prava publika. Desetak filmova koje je Rob-Grije napravio u tom razdoblju, mada su ih profesionalni poznavaoci filma primili sa zlovoljom, tome su nesumnjivo takođe doprineli.
Osamdesetih godina ta se publika još povećala kroz nova iskustva, s knjigama `Duh` i `Romaneske`, gde pisac meša svoj svet fantazmi koje se transformišu, lavirinata bez izlaza, s elementima koji su otvoreno dati kao autobiografski.
Već dvadesetak godina, radije razvijajući rad na teoriji istančanijim putem govornog jezika i dijaloga, Rob-Grije studentima starijih godina na više američkih univerziteta (pre svega Njujorškom, i Univerzitetu Vašington u Sent-Luisu, u Misuriju) redovno drži predavanje o novom romanu i njegovim književnim prethodnicima.
Umro je 2008. godine u Kanu.
