Izdavač: Rad, Beograd
Prevod s norveškog: Mihailo Stojanović
Godina izdanja: 1958.
Povez: Tvrd
Broj strana: 340
Stanje: Veoma dobro
Сигрид Унсет, рођ. 20. маја 1882. у Калундборгу у Данској, умрла 10.
јуна 1949. у Лилехамеру, Норвешка. Књижевница, добитница Нобелове
награде за књижевност 1928.
Кћерка норвешког археолога Ингвалд Унсета и његове жене данкиње Ана Шарлота Гит. Сигрид Унсет се 1912. удала за сликара Андерс Кастус Сварстада. Отац јој умире у њеној једанаестој години. Заједно са мајком и две сестре сели се у Норвешку. Често су се селиле. После основне школе и средње трговачке радила је као канцеларијски радник од своје 17. до 27. године. После тога почиње да пише. Она се сматра највећим писцем норвешког неореализма. На међународној сцени је много познатија по својим историјским романима. У октобру 1924. се покатоличила. Била је жесток противник нацизма а током Другог светског рата живела је у САД.
Написала је 33 књиге и стотине чланака. Развојни пут почиње 1907. дневником Fru Marta Oulie у коме се ради о једном проблематичном браку. 1908. издаје Den lykkelige alder збирку кратких прича о несрећнима и бескућницима ондашњег Осла захваћеног индустријским развојем. Паралелно са делима о савременом, писала је и о средњем веку. Читаоци ван Норвешке посебно су упознати са овим њеним литерарним сликама средњовековне Скандинавије.
1909. даје отказ добивши путну стипендију и одлази у Рим преко Немачке и Париза. У Риму упознаје мужа и наставља да пише али без великих признања. Пробој доживљава 1911. са романом Jenny, књизи о слободи и сексуалности једне жене. За Сварстада се удала 1912. у норвешком Конзулату у Антверпену. Као младенци, живели су кратко у Лондону. Роман Vaaren - из 1914. - фокусира се на породици као стубу друштвеног поретка. 1915. издаје Приче о Краљу Артуру и Витезовима Округлог Стола. 1919. објављује Са становишта једне жене. 1919. сели се у Лилехамер са своје троје деце
Као израз дубоког интересовања за средњи век написала је трилогију о Kristin Lavransdatter. Прича о Кристин је и филматизована 1990-их са Лив Улман на месту режисера. 1924. Унсет признаје прелазак на католичанство и разводи се од мужа. Приликом доделе Нобелове награде, 1928., у образложењу Шведске академије наглашена је баш историјска димензија њених дела и њена `моћна тумачења живота на средњовековном Северу.` Већи део награде је несебично поклонила у добротворне сврхе.
После пет историјских романа, Унсет се занимала поново за садашњицу током целих 1930-их.
Јако рано се огласила и против нацизма, у чланку Forschritt, Rasse, Religion из 1935. Као председник удружења норвешких писаца држала је доследно анти-нацистички смер. После напада нацистичке Немачке на Норвешку бежи из земље преко Шведске, СССР-а и Јапана за САД, где се у Њујорку и настанила.
Лета 1945. враћа се у Лилехамер и здравље почиње да је напушта. Умрла је 1949.
Кћерка норвешког археолога Ингвалд Унсета и његове жене данкиње Ана Шарлота Гит. Сигрид Унсет се 1912. удала за сликара Андерс Кастус Сварстада. Отац јој умире у њеној једанаестој години. Заједно са мајком и две сестре сели се у Норвешку. Често су се селиле. После основне школе и средње трговачке радила је као канцеларијски радник од своје 17. до 27. године. После тога почиње да пише. Она се сматра највећим писцем норвешког неореализма. На међународној сцени је много познатија по својим историјским романима. У октобру 1924. се покатоличила. Била је жесток противник нацизма а током Другог светског рата живела је у САД.
Написала је 33 књиге и стотине чланака. Развојни пут почиње 1907. дневником Fru Marta Oulie у коме се ради о једном проблематичном браку. 1908. издаје Den lykkelige alder збирку кратких прича о несрећнима и бескућницима ондашњег Осла захваћеног индустријским развојем. Паралелно са делима о савременом, писала је и о средњем веку. Читаоци ван Норвешке посебно су упознати са овим њеним литерарним сликама средњовековне Скандинавије.
1909. даје отказ добивши путну стипендију и одлази у Рим преко Немачке и Париза. У Риму упознаје мужа и наставља да пише али без великих признања. Пробој доживљава 1911. са романом Jenny, књизи о слободи и сексуалности једне жене. За Сварстада се удала 1912. у норвешком Конзулату у Антверпену. Као младенци, живели су кратко у Лондону. Роман Vaaren - из 1914. - фокусира се на породици као стубу друштвеног поретка. 1915. издаје Приче о Краљу Артуру и Витезовима Округлог Стола. 1919. објављује Са становишта једне жене. 1919. сели се у Лилехамер са своје троје деце
Као израз дубоког интересовања за средњи век написала је трилогију о Kristin Lavransdatter. Прича о Кристин је и филматизована 1990-их са Лив Улман на месту режисера. 1924. Унсет признаје прелазак на католичанство и разводи се од мужа. Приликом доделе Нобелове награде, 1928., у образложењу Шведске академије наглашена је баш историјска димензија њених дела и њена `моћна тумачења живота на средњовековном Северу.` Већи део награде је несебично поклонила у добротворне сврхе.
После пет историјских романа, Унсет се занимала поново за садашњицу током целих 1930-их.
Јако рано се огласила и против нацизма, у чланку Forschritt, Rasse, Religion из 1935. Као председник удружења норвешких писаца држала је доследно анти-нацистички смер. После напада нацистичке Немачке на Норвешку бежи из земље преко Шведске, СССР-а и Јапана за САД, где се у Њујорку и настанила.
Лета 1945. враћа се у Лилехамер и здравље почиње да је напушта. Умрла је 1949.
